 |
| Foto: Daniele Badolato - Juventus FC/Getty Images |
Massimiliano Allegri je napisao članak za prestižni The Players' Tribune, gde je govorio o porazu u Kardifu i svom životnom putu.
"Kada sam video Mandžukićev udarac u finalu preko golmana Reala, izgovorio sam... 'Možda.' Onda je lopta ušla u gol i pomislio sam: 'Ok, ovo je naša šansa'. Naši igrači su pokazali veličanstvenu tehniku u izgradnji akcije, a završni udarac Mandžukića je bio fenomenalan. Mislim da se ovakav gol neće nikad ponoviti. Pokazuje razliku koja je potrebna kako bi tim igrao u finalu Lige šampiona. Ne možete biti samo veliki, već posebni. Mi imamo posebne igrače, nažalost Real Madrid ima mnogo njih."
"U drugom poluvremenu sam znao da nemamo odgovarajuće oružje ili delove koji nam nedostaju. Tada smo na terenu imali dvojicu igrača koji su jedva hodali, dok je Real Madrid odigrao veoma pametan meč. Bili su opušteni, bilo im je udobno. Za plasman u finale su potrebni talenat i sreća. Za pobedu, ekipa mora biti bolja. Te večeri sam odšetao sa mislima u glavi da nismo bili bolji tim. Bilo je to tako prosto. Napustio sam Kardif i vratio se sa ekipom u Italiju."
"Kada sam se vratio kući naredne večeri, morao sam sebi postaviti veoma teško pitanje: 'Da li je ovo kraj puta? Da li je ovo maksimum dokle mogu odvesti tim?' Zapitao sam se da li treba ispisati poslednje poglavlje moje priče u Juventusu. Deo mene je razmišljao o odlasku u sedište kluba u ponedeljak i odlasku iz kluba. Onda sam sebe upitao zašto sam postao trener. Moramo se vratiti u period života kada sam imao 14 godina, tada su stvari postale teške. Kada sam bio klinac, sećam se da mi je život bio prilično jednostavan. Bio sam srećno, tiho dete. Najlepša sećanja su odlazak sa dedom na staze za jahanje u Livornu. Iz detinjstva se mogu setiti jedino toga, fudbala i večera sa majkom. Nisam voleo školu, ali ona još uvek nije bila ozbiljna. Nakon toga, sa 14 godina je sve postalo ozbiljnije. 'Massi, ne možeš izostajati iz škole! Moras da sediš mirno i učiš o Napoleonu!' Mrzeo sam to. MRZEO. Sećam se kada je jednog dana profesor bio besan na mene zbog nečega, ali sam govorio sebi da mi nije suđeno da budem dobar učenik, ali da mogu biti dobar direktor. Možda svaki fudbalski menadžer sanja o tome da bude direktor škole, ne znam."
"Čak i kada sam kao tinejdžer bio na terenu, želeo sam da budem učitelj. Bio sam... nepopravljiv (neki menadžeri imaju drugačije reči za to). Tada sam imao veoma strastvene rasprave sa trenerima, ne oko minutaže, već zato što sam želeo da vodim tim na sopstveni način. Kada sam okončao fudbalsku karijeru i izrazio interes da postanem trener, bilo je ljudi koji su mislili da to neće biti moguće. Čak i kada sam postao menadžer, odbio sam svoj prvi posao koji mi je ponuđen. Bio je to Pistoiese pre skoro 20 godina, jer nisam želeo da sedim u učionici. Pravila su bila takva da moram ići mesec dana u školu i provoditi pet časova tamo kako bih dobio trenersku licencu. Tada su mi se ukazala sećanja četrnaestogodišnjaka, bila je to prava noćna mora!"
"Umesto toga, otišao sam u Coverciano, gde sam mogao dobiti licencu za 15 dana. Morao sam sedeti u učionici samo 2 sata, a ostatak vremena sam trenirao. Možda sam tvrdoglav, ali je neophodno biti takav, sada kada se igra toliko promenila. U medijima se samo govori o formacijama, oni govore o matematici. 3-5-2, 5-4-1, 4-2-3-1. 'Mister, šta ćete izabrati? Moramo znati.' Na terenu je mnogo komplikovanije. 3-5-3 može biti 3-5-3 kada imate loptu, a kada nemate možda je potrebna formacija 5-4-1, ili bla-bla-bla. Ono što je važno jeste forma (oblik), disciplina i instinkti. Instinkti su najvažniji, mislim. Kada ne verujem njima ili sumnjam u sebe, tada i grešim. Kao menadžer, najviše se uči iz neuspeha."
"Kada mislim o najvažnijem trenutku karijere, to nema veze sa Scudettom ili Ligom šampiona. To je dan kada sam ušao u sedište Milana i dobio otkaz. Nije bio iznenađujuć, znao sam da ću biti otpušten. Rečeno mi je u lice da ću dobiti otkaz, bilo je poštavanja sa njihove strane. Poznato je da je to deo života menadžera, ali u srcu osećate da niste uspeli. Kada sam napustio Milan, osetio sam to kao neuspeh u poslu. Nekad me doživljavaju kao hladnog čoveka, ali to je moja lična odluka. Kao menadžer, morate biti na distanci."
"Volim fudbal i uživam u svom poslu, zato se svakog jutra vraćam. Ipak, to nije moj život 24h. Najvažniji trenutak dana je u 9 časova. U stvari, to je drugi najvažniji trenutak. Prvi je u 7 časova kada popijem espresso, nakon toga u 9 vodim svog sina Giorgia u školu. Za druge je to možda drugačije, ja ne mogu biti nešto što nisam. Mogu biti samo ono što jesam."
"Kada sam stigao u Juventus pre tri godine, na početku nisam ništa menjao. Klub je imao mnogo uspeha pod Conteom. Onda su pristigli novi igrači i onda sam analizirao kako možemo biti jači u napadu i taktički fleksibilniji. U toj sezoni smo, svi zajedno, došli do finala Lige šampiona. Bilo je to kao večer otvaranja La Scale. Ljudi koji gledaju, atmosfera, emocije. Ništa ne liči na to, bilo je poput opere. Još samo da nismo izgubili od Barcelone, bio sam gorko razočaran, mada mislim da sam naučio nešto iz poraza."
"Kada smo se plasirali u finale Lige šampiona ove godine, zaista sam mislio da sam tehnički i taktički posložio sve i da nam ništa ne fali. Naročito sam bio ubeđen kada je Mario postigao izvanredan gol. Jasno je, završilo se drugačije. Kada sam se vratio kući, morao sam razmisliti da li ću nastaviti i zašto sam uopšte postao trener. Razmišljao sam i o dedi. On je bio čovek koji je naporno radio, po profesiji kamenorezac. Kada sam bio dečak, bio je prisutan na svim utakmicama. Nije mu bilo važno da li smo pobedili ili izgubili, nije ga bilo briga za fudbal. Rekao bi tada: 'Dobra utakmica, Massi. Da li želiš sada da vidiš konje?' Nikad me nije pitao o utakmici, vodio je računa samo o tome da se zabavljam i da je tu zbog mene."
"Ovo su vrednosti koje su unutar mene. Ima mnogo presije na ovom nivou u fudbalu, ali tako i treba. Pokušavam da se setim zašto radim ovo, ne mislim o sebi kao o menadžeru, već treneru juniora. Radim ovo jer volim da podučavam, volim da moji igrači postanu bolji i pametniji. Kada razmišljam o Juventusu, moja odluka je postala vrlo lična. Znam da imam mnogo toga da dokažem i da ima mnogo toga što treba naučiti. Stoga, te noći pre nego što sam otišao na spavanje, doneo sam odluku da ću nastaviti u Juventusu ukoliko klub deli moju viziju."
"Sledećeg jutra u mojoj glavi je bilo sve jasno. Otišao sam u kancelariju u 7, popio espresso. Počela je nova sezona, sa novim mogućnostima. Mnogo toga je rečeno u medijima o ovom timu, šta možemo, šta ne možemo. Gledam Buffona i Dybalu. Oni su simboli ovog Juventusa. Dybalu vidim kao bistrog dečaka koji će krenuti u prvi razred. Buffon, sa osvojenim Svetskim prvenstvom, će dobiti master diplomu. Jedan ima karijeru ispred sebe, drugome se bliži njen kraj. Jedan koji želi da pokaže da može biti jedan od evropskih velikana, drugi koji je već velikan, ali želi da okonča svoje nasleđe na vrhu."
"Znam da možemo otkloniti ožiljke iz Kardifa. Znam da možemo imati veliku sezonu. Znam da možemo biti odlični u Ligi šampiona. Znam kakvo će biti sutrašnje jutro i ono posle njega i ono posle njega. Sada samo treba nastaviti sa radom. Pokušaćemo da budemo opet na otvaranju opere u La Scali. Dobra stvar u vezi opere je što se prikazuje svake naredne godine."
"U drugom poluvremenu sam znao da nemamo odgovarajuće oružje ili delove koji nam nedostaju. Tada smo na terenu imali dvojicu igrača koji su jedva hodali, dok je Real Madrid odigrao veoma pametan meč. Bili su opušteni, bilo im je udobno. Za plasman u finale su potrebni talenat i sreća. Za pobedu, ekipa mora biti bolja. Te večeri sam odšetao sa mislima u glavi da nismo bili bolji tim. Bilo je to tako prosto. Napustio sam Kardif i vratio se sa ekipom u Italiju."
"Kada sam se vratio kući naredne večeri, morao sam sebi postaviti veoma teško pitanje: 'Da li je ovo kraj puta? Da li je ovo maksimum dokle mogu odvesti tim?' Zapitao sam se da li treba ispisati poslednje poglavlje moje priče u Juventusu. Deo mene je razmišljao o odlasku u sedište kluba u ponedeljak i odlasku iz kluba. Onda sam sebe upitao zašto sam postao trener. Moramo se vratiti u period života kada sam imao 14 godina, tada su stvari postale teške. Kada sam bio klinac, sećam se da mi je život bio prilično jednostavan. Bio sam srećno, tiho dete. Najlepša sećanja su odlazak sa dedom na staze za jahanje u Livornu. Iz detinjstva se mogu setiti jedino toga, fudbala i večera sa majkom. Nisam voleo školu, ali ona još uvek nije bila ozbiljna. Nakon toga, sa 14 godina je sve postalo ozbiljnije. 'Massi, ne možeš izostajati iz škole! Moras da sediš mirno i učiš o Napoleonu!' Mrzeo sam to. MRZEO. Sećam se kada je jednog dana profesor bio besan na mene zbog nečega, ali sam govorio sebi da mi nije suđeno da budem dobar učenik, ali da mogu biti dobar direktor. Možda svaki fudbalski menadžer sanja o tome da bude direktor škole, ne znam."
"Čak i kada sam kao tinejdžer bio na terenu, želeo sam da budem učitelj. Bio sam... nepopravljiv (neki menadžeri imaju drugačije reči za to). Tada sam imao veoma strastvene rasprave sa trenerima, ne oko minutaže, već zato što sam želeo da vodim tim na sopstveni način. Kada sam okončao fudbalsku karijeru i izrazio interes da postanem trener, bilo je ljudi koji su mislili da to neće biti moguće. Čak i kada sam postao menadžer, odbio sam svoj prvi posao koji mi je ponuđen. Bio je to Pistoiese pre skoro 20 godina, jer nisam želeo da sedim u učionici. Pravila su bila takva da moram ići mesec dana u školu i provoditi pet časova tamo kako bih dobio trenersku licencu. Tada su mi se ukazala sećanja četrnaestogodišnjaka, bila je to prava noćna mora!"
"Umesto toga, otišao sam u Coverciano, gde sam mogao dobiti licencu za 15 dana. Morao sam sedeti u učionici samo 2 sata, a ostatak vremena sam trenirao. Možda sam tvrdoglav, ali je neophodno biti takav, sada kada se igra toliko promenila. U medijima se samo govori o formacijama, oni govore o matematici. 3-5-2, 5-4-1, 4-2-3-1. 'Mister, šta ćete izabrati? Moramo znati.' Na terenu je mnogo komplikovanije. 3-5-3 može biti 3-5-3 kada imate loptu, a kada nemate možda je potrebna formacija 5-4-1, ili bla-bla-bla. Ono što je važno jeste forma (oblik), disciplina i instinkti. Instinkti su najvažniji, mislim. Kada ne verujem njima ili sumnjam u sebe, tada i grešim. Kao menadžer, najviše se uči iz neuspeha."
"Kada mislim o najvažnijem trenutku karijere, to nema veze sa Scudettom ili Ligom šampiona. To je dan kada sam ušao u sedište Milana i dobio otkaz. Nije bio iznenađujuć, znao sam da ću biti otpušten. Rečeno mi je u lice da ću dobiti otkaz, bilo je poštavanja sa njihove strane. Poznato je da je to deo života menadžera, ali u srcu osećate da niste uspeli. Kada sam napustio Milan, osetio sam to kao neuspeh u poslu. Nekad me doživljavaju kao hladnog čoveka, ali to je moja lična odluka. Kao menadžer, morate biti na distanci."
"Volim fudbal i uživam u svom poslu, zato se svakog jutra vraćam. Ipak, to nije moj život 24h. Najvažniji trenutak dana je u 9 časova. U stvari, to je drugi najvažniji trenutak. Prvi je u 7 časova kada popijem espresso, nakon toga u 9 vodim svog sina Giorgia u školu. Za druge je to možda drugačije, ja ne mogu biti nešto što nisam. Mogu biti samo ono što jesam."
"Kada sam stigao u Juventus pre tri godine, na početku nisam ništa menjao. Klub je imao mnogo uspeha pod Conteom. Onda su pristigli novi igrači i onda sam analizirao kako možemo biti jači u napadu i taktički fleksibilniji. U toj sezoni smo, svi zajedno, došli do finala Lige šampiona. Bilo je to kao večer otvaranja La Scale. Ljudi koji gledaju, atmosfera, emocije. Ništa ne liči na to, bilo je poput opere. Još samo da nismo izgubili od Barcelone, bio sam gorko razočaran, mada mislim da sam naučio nešto iz poraza."
"Kada smo se plasirali u finale Lige šampiona ove godine, zaista sam mislio da sam tehnički i taktički posložio sve i da nam ništa ne fali. Naročito sam bio ubeđen kada je Mario postigao izvanredan gol. Jasno je, završilo se drugačije. Kada sam se vratio kući, morao sam razmisliti da li ću nastaviti i zašto sam uopšte postao trener. Razmišljao sam i o dedi. On je bio čovek koji je naporno radio, po profesiji kamenorezac. Kada sam bio dečak, bio je prisutan na svim utakmicama. Nije mu bilo važno da li smo pobedili ili izgubili, nije ga bilo briga za fudbal. Rekao bi tada: 'Dobra utakmica, Massi. Da li želiš sada da vidiš konje?' Nikad me nije pitao o utakmici, vodio je računa samo o tome da se zabavljam i da je tu zbog mene."
"Ovo su vrednosti koje su unutar mene. Ima mnogo presije na ovom nivou u fudbalu, ali tako i treba. Pokušavam da se setim zašto radim ovo, ne mislim o sebi kao o menadžeru, već treneru juniora. Radim ovo jer volim da podučavam, volim da moji igrači postanu bolji i pametniji. Kada razmišljam o Juventusu, moja odluka je postala vrlo lična. Znam da imam mnogo toga da dokažem i da ima mnogo toga što treba naučiti. Stoga, te noći pre nego što sam otišao na spavanje, doneo sam odluku da ću nastaviti u Juventusu ukoliko klub deli moju viziju."
"Sledećeg jutra u mojoj glavi je bilo sve jasno. Otišao sam u kancelariju u 7, popio espresso. Počela je nova sezona, sa novim mogućnostima. Mnogo toga je rečeno u medijima o ovom timu, šta možemo, šta ne možemo. Gledam Buffona i Dybalu. Oni su simboli ovog Juventusa. Dybalu vidim kao bistrog dečaka koji će krenuti u prvi razred. Buffon, sa osvojenim Svetskim prvenstvom, će dobiti master diplomu. Jedan ima karijeru ispred sebe, drugome se bliži njen kraj. Jedan koji želi da pokaže da može biti jedan od evropskih velikana, drugi koji je već velikan, ali želi da okonča svoje nasleđe na vrhu."
"Znam da možemo otkloniti ožiljke iz Kardifa. Znam da možemo imati veliku sezonu. Znam da možemo biti odlični u Ligi šampiona. Znam kakvo će biti sutrašnje jutro i ono posle njega i ono posle njega. Sada samo treba nastaviti sa radom. Pokušaćemo da budemo opet na otvaranju opere u La Scali. Dobra stvar u vezi opere je što se prikazuje svake naredne godine."