 |
| Foto: Valerio Pennicino/Getty Images |
Portal Ju1897 u potpunosti prenosi intervju potpredsednika Juventusa, Pavela Nedveda, koji je preneo Forbes magazin.
Kamera Vas često prikazuje tokom mečeva. Da li ste uvek nervozni?
"U Italiji su svi veoma emotivni tokom utakmica. Juventus je u mom srcu. Morao sam da upoznam klub kao igrač i član uprave, pa se može reći da živim i dišem za Juventus. Bio sam veoma emotivan kao igrač, a to sam preneo i na tribine. Teško je suzdržati se."
Da li se stvari poboljšavaju kako vreme prolazi? Prošlo je šest godina od Vašeg poslednjeg meča.
"Ne, postaje sve gore. Često sam nervozan jer ne mogu pomoći momcima na terenu. Moram se naviknuti na novu situaciju, ali je to veoma teško. Znam šta se treba uraditi na terenu, ali to ne mogu promeniti. Recimo, finale Lige šampiona ove godine je bilo strašno. U 2003. godini smo takođe bili u finalu, a ja nisam mogao da igram. Sve mi se vratilo ove godine. Sedeo sam na tribinama i nikako nisam mogao pomoći. Opet. Pretpostavljam da je to sudbina, ali se nadam da možemo osvojiti Ligu šampiona, kako bih se malo relaksirao. Mislim da je to najgori trenutak moje karijere. Bio sam na vrhuncu, znao sam da mogu pomoći timu, ali nisam mogao da igram. Sada sam na drugom mestu i moja uloga je ipak drugačija."
Zašto niste trener? Tako biste mogli pomoći timu...
"Ne primoravam sebe na to. Znam koliko je to zahtevna uloga i to se ne radi danas iz zabave. Mora se biti spreman u svim aspektima. Taktičko znanje nije dovoljno, morate biti dobar psiholog. Ne znam da li bi klupa bila pravo mesto za mene. Volim ono što radim, pronašao sam se u toj ulozi."
Šta tačno radite?
"Ja sam član "consiglio di amministrazione", ili borda uprave. Bilo nas je 16, taj broj je redukovan na 12, a u novembru će biti održani izbori za novi mandat od tri godine. Ja kažem da sam consigliere, ili savetnik. Predsednik Agnelli me je doveo da budem uz njega i pomažem mu oko sportskih pitanja."
Kako izgleda Vaš rad u praksi?
"Kada se radi o bitnim pitanjima, kao o dovođenju igrača, nas cetvorica smo na sastanku (Agnelli, Marotta, Paratici i ja). Paratici i ja predlažemo neke solucije, a Agnelli i Marotta kažu "ne" (smeh). Ove godine se sve odvija kako treba, naše finansije su nakon šest godina u zelenoj zoni, pa smo ovog leta mogli trošiti."
Da li imate vlastitu kancelariju?
"Ne, koristim salu za konferencije. Ne bih mogao da sedim dugo ispred kompjutera, to ne bi imalo nikakvog smisla. Ja sam posrednik, između sportskih centara i kancelarija. Na taj način sam koristan. Svakodnevno sam sa timom, posmatram treninge jer vidim stvari koje drugi ne vide. Što se tiče sedišta kluba, tamo idem dva ili tri puta nedeljno kada je na rasporedu neki bitan sastanak, ili imamo posetu sponzora."
Da li Vas Agnelli vodi na bitne sastanke kako biste svojim imenom otključali situaciju?
"On je osoba kome to nije potrebno. Ipak, ja idem sa njim kako bismo razgovarali sa igračima koji nas interesuju. Kada smo pregovarali sa Van Persiem ili Tevezom, bilo je bitno da preko puta njih sedi bivši igrač koji je postigao puno toga."
Da li ste primetili da ste jedini češki igrač koji je uspeo da se nađe u menadžmentu jednog top kluba?
"Vidite, ja sam u Juventusu još od 2001. godine, a biti toliko dugo u stranom klubu je veoma teško. Morate imati nešto specijalno u sebi da biste bili cenjeni i poštovani. Uvek se mora iznova svako dokazivati. Možda je sve ovo koincidencija i dobra sreća."
Kako se to desilo?
"Godinu dana nakon mog penzionisanaja, Agnelli je preuzeo klub i prvo je došao kod mene da me pita da li bih sarađivao. Znali smo se veoma dugo, njegov otac Umberto me je doveo u klub. Bilo je teško odbiti. Bio sam još uvek umoran, tih godinu dana pauze su se činili kao dve nedelje."
Da to nije bio Agnelli, možda ne biste bili u Juventusu?
"Tačno. Tu funkciju sam prihvatio zbog njega. Želeli su me u upravi, odmah po povlačenju, ali sam prihvatio samo kad sam saznao da će još jedan Agnelli biti na čelu kluba. Razlog tome je što su Juventus i Agnelli familija povezani više od 90 godina. Znao sam da će to funkcionisati. Osvojili smo četiri Scudetta i igrali smo finale Lige šampiona za pet godina, to nije loše."
Kako je porodica Agnelli viđena u Italiji?
"To je uvek bila porodica broj jedan za Italijane. Možda je eventualno Berlusconi blizu. Porodica Agnelli poseduje Fiat grupaciju, koju čine i Maserati, Fiat i Ferrari. Oni su poslodavci mnogim ljudima, pa se može reći da Agnelli i Italija idu jedno uz drugo."
U kojoj meri je Juventus zavistan od FIATovog novca?
"Uspeh FIATa je bitan za nas, ali se trudimo da ne zavisimo od bilo koga i da trošimo od onoga što stvorimo. Kada je Andrea Agnelli pristigao u klub, bili smo u minusu od 95 miliona. Njegova porodica je tada uložila 120 miliona i odatle smo počeli. Vremenom smo smanjivali dug i na kraju smo, u zadnjoj godini, stvorili profit od 2,3 miliona."
Uspeli ste čak i da sagradite novi stadion koji je koštao više od 100 miliona...
"Stadion nam je pomogao jer je zahvaljujući njemu utrostručen prihod od karata. Klub mora napredovati i mora biti mašina za stvaranje para. Italijani su ludi za fudbalom. Čak i da su totalno bez para i nemaju za hranu, uvek će naći način da kupe kartu za fudbalski meč. To je zaista nezamislivo. Mislim da Agnelli fenomenalno obavlja svoj posao."
Kako je to kada ste deo najmoćnije porodice u Italiji?
"Andrein otac Umberto je živeo u kući blizu moje. Svake nedelje je zajedno sa suprugom šetao pse i posećivao nas. Nisam igrao dobro u prvim mesecima provedenim u klubu, tako da mi je taj njegov gest dosta pomagao. Andrea i ja igramo fudbal svakog četvrtka. Imamo mali tim i jednom smo došli i u moj rodni grad Skalna."
Predsednik Juventusa u Skalni?
Da, želeo sam da mu pokažem gde sam odrastao, pa sam pre tri godine organizovao meč između našeg tima i jednog lokanog. Skalna ima hiljadu i po stanovnika, svi su došli da nas gledaju. To je bio veliki događaj. Bio sam srećan zbog dolaska čoveka Agnellijeve reputacije u naše mesto."
Šta je Agnelli rekao o mestu?
"Svidelo mu se! On je prizeman čovek. Sviđa mu se naš prljav bar u Torinu, gde pijemo pivo svakog četvrtka. Bio je sa nama i u pabu u Skalni. Veoma mu se dopao! Bilo je zaista veoma lepo."
Mnogo velikih igrača je igralo za Juventus, ali se čini da ste Vi najvoljeniji. Zbog čega?
"Verujem da je to zbog mog stila igre. Uvek sam davao 100% i ljudi su to primetili. To se ceni. Tome je doprineo i ostanak u klubu dok je bio u Serie B. Petorica nas. Imali smo ponude, mogli smo ići bilo gde, ali smo ostali. Tada smo postali besmrtni u očima navijača. Ipak, ne mislim da je to bilo nešto spektakularno, već samo normalno. Klub je prolazio kroz teške trenutke, pružio nam je dosta, a mi smo morali nešto da vratimo. Srećan sam što smo se vratili u Serie A odmah naredne godine."
Tada ste rizikovali da uništite karijeru, zar ne?
"Nekad se ne sme misliti o tome, već se treba doneti odluka direktno iz srca. Uvek sam dobijao sve od Juventusa i ništa nije izostalo. Naša dužnost je bila da ostanemo u Serie B. Ne sme se uvek razmišljati digitronom. Ukoliko pratite srce, ne možete pogrešiti. Ako izgubite sve, onda barem sebe cenite i to nikako nije greška. Možda je to razlog zašto sam u upravi Juventusa."
Upoznali ste i papu zahvaljujući fudbalu, zar ne?
"Da, zahvaljujući fudbalu sam bukvalno svugde bio. Čak je i putovanje sa češkim predsednikom u Kinu bilo nezaboravno. Otvorili smo školu fudbala u Šangaju i upoznao sam predsednika Kine. To se ne dešava svakog dana."
Kakav je osećaj biti deo češke delegacije?
"Doživeo sam razne stvari, ali moram reći da sam bio nervozan. Dečak iz Skalne je bio u privatnom avionu Vlade Češke sa predsednikom i putovao je da upozna drugog predsedika. Živim i dalje svoj san. Ima stvari koje me mogu iznenaditi i u ovim godinama."
Da li Vam je predsednik Češke rekao da ćete biti najvišim ordenom Češke republike?
"Kada smo bili u avionu rekao mi je da ne planiram ništa 28. oktobra, a zatim se vratio na svoje mesto. Nisam znao na šta je mislio... Imali smo meč sa Sassuolom, trebalo je da budem tamo, ali sam naravno uzeo odmor da bih bio u Češkoj."
Odlikovanje najvišim ordenom Češke republike mora biti više od bajke za dečaka iz Skalne, koji je postao najbolji igrač sveta i sada je u upravi Juventusa?
"Apsolutno. To je vrh, po mom mišljenju. Orden dodeljuje predsednik republike, što znači da se mora uraditi nešto izvanredno za svoju zemlju. Uvek sam se trudio da svoju zemlju reprezentujem na pravi način i da joj ne kvarim reputaciju. Svako me povezuje sa Češkom, pa bi bilo loše da sam stvorio lošu sliku o sebi."
Koji je razlog zašto ste postali najbolji igrač na svetu?
"Imao sam talenat, naravno, ali je to zahvlajujući trudu i marljivosti. Ništa se ne može bez toga. Mislim da je 10% uspeha talenat, a ostalo je naporan rad. Kada ganjate svoj san, možete činiti velike stvari i nijedan cilj nije neostvariv. Naravno, mora se raditi."
Kada ste to shvatili?
"Kada sam imao 13 godina, trener mi je rekao da ne mogu uspeti bez napornog rada. Pogledao sam u svoje srce i pratio ga. Trening je trajao dva sata, ali smo igrali fudbal od jutra do mraka. Tako sam postupao tokom čitave karijere. Kada se trening završi, trenirao sam sve više i više."
To je teško za trinaestgodišnjaka jer momci tada idu na žurke...
"Nije postojalo ništa bolje od fudbala za mene. Treninzi mi nisu predstavljali teret, ne čak i u kritičnim godinama između 15 i 17."
Da li je bilo trenutaka kada ste morali da razgovarate sa samim sobom na treninzima?
"Uvek sam se dobro zabavljao i nije bilo kritičnih momenata. Ipak, bilo je dana dok smo na raspustu da ne mogu ići na izlet ili bilo gde jer sam po ceo dan na terenu. Nekad sam govorio da bih voleo da živim kao normalan dečak. Imao sam neke doživljaje van terena, ali ih nije bilo mnogo. Žalio sam ranije za nekim stvarima, ali kada se sada osvrnem, ne žalim uopšte."
Da li boli?
"Da, fudbal boli. Nekad mi je bilo dosta svega i bio sam veoma iscrpljen. Jedva sam uspevao da se vratim kući. Ipak, to mora tako ako rešite da se bavite fudbalom. Zeman me je podsetio na to dok sam bio u Laziu. Njegovi treninzi su izuzetno zahtevni."
Da li ste mislili kao mladić da ćete od fubala živeti?
"Ne sme se misliti o nekim stvarima samo zbog novca, to je loša stvar. Može se dosta zaraditi u fudbalu, ali se mora dosta toga i žrtvovati. Neki igrači sada drugačije postupaju i to nije ispravno. Na primer, imali smo 4 ili 5 nedelja odmora, ja bih se odmorio 3 dana i onda bih nastavio sa treninzima. Telo mora biti uvek spremno, dugi odmori nisu korisni."
Juventus Vas je kupio za veliki novac, da li je to uticalo na Vas?
"Da, noge su mi bile teže zbog toga. Morao sam dokažem da sam vredan tih para. Kada klub toliko plati, onda se to mora vratiti igrama. Sa druge strane, to je i motivacija za igrača, da pokaze kako klub nije pogrešio."
Da li to znači da ste skraćivali odmore i da ste trenirali više nego ranije?
"Bilo je teško trenirati više nego ranije. Imao sam 29 godina, ali sam morao još napornije raditi. Bio je veliki izazov izboriti se za startnih jedanaest i postati motor tima. Ipak, sve je moguće."
Da li ste imali neke trikove u teretani?
"Fizička kondicija je samo dodatak. Iza svakog uspešnog čoveka je naporan rad i odlučnost. Ukoliko želim nesto, onda želim da to odradim na pravi način. Samo tako mogu biti zadovoljan. Bolje da ne radim ništa ako nisam u stanju da pružim 100%."
Da li ste bili upitani da budete motivacioni govornik?
"Da, primio sam poziv. Ipak, nemam vremena za to i ne znam da li bih bio dobar u tome. Ipak, ono o čemu sada pričamo se može primeniti na život inače."
Da li je bilo teško okončati karijeru kada ste bili na vthuncu? Mogli ste da igrate još najmanje dve sezone.
"Želeo sam da igram na određenom nivou i više nisam osećao da mogu praviti razliku. Nisam više mogao biti motor i Juventus ne bi ništa osvojio sa mnom. Biti dve godine negde samo zbog para nije moj stil. Bilo je ispravno okončati karijeru. Teren sam napustio zadovoljan. Pružao sam sve od sebe da bi mi savest bila čista."
Da li Vam nedostaje?
"Iskreno, ne. Imam drugačiju ulogu, ali sam i dalje u kontaktu sa timom. Kada idem sa Agnellijem da igram neki meč, često se svadjam sa njim. Jednostavno, ne želim da gubim. To se nikad neće promeniti."
Kako živite sa tim da ne možete proći ulicom, a da Vas neko ne upita za sliku?
"Kada sam završio karijeru, mislio sam da će biti bolje nakon godinu ili dve. U stvari, postalo je još gore. Sada me navijači ne viđaju tako često, tako da je za njih to jednistvena prilika. Ipak, to je nešto lepo. Kada izlazim, moram biti spreman za to. Nisam uvek dobro raspoložen, ali navijači nisu krivi za to. Moja dužnost je da im uvek dam autrogram ili slikam se sa njima. Nšsta me ne košta, a navijačima to dosta znači. Obraćam paznju na to i to pricam i igračima. To je najmanje što možemo uraditi za navijače."
Ne možete slobodno prošetati ulicom, pretpostavljam?
"Bolje je tokom nedelje, ali je nemoguće subotom. Ranije sam potpisivao autograme, sada svako hoće selfie. Prokleti telefoni..."
Da li ste umorni od toga?
"Bilo je veoma neprijatno jednog dana u Monte Carlu dok sam još igrao. Bio sam tamo na odmoru sa porodicom. Bilo je sve u redu, a onda smo naleteli na Italijane. Bio ih je pun trg. Policija je morala da nas razdvaja. Deca su bila veoma mala, nije bilo lako."
Uprkos tome, ostali ste u Italiji nakon završetka karijere...
"Ostao bih ovde čak i da ne radim tu. Deca ovde pohađaju školu. Ipak, to će se uskoro promeniti. Ćerka ima 18 godina i uskoro će na koledž. Isti slučaj je sa sinom, samo je on tri godine mlađi."
Da li su Vam deca više Italijani nego Česi?
"Da. Rođeni su ovde, međusobno komuniciraju na italijanskom. Kod kuće pričamo na češkom, a oni sa nama pričaju na češkom dok šetamo i to je to. Ipak, to nije problem s obzirom da govore više jezika. To im pomaže da savladaju nove."
Da li Vaš sin Pavel igra fudbal?
"Ne uopšte. Kada je bio mlađi nije bio uopšte zainteresovan za to. Sada ga igra, ima 15 godina, ali ne igra ni za jedan klub. Igrao je košarku, plivao je. Može se baviti bilo kojim sportom, ali to ne radi profesionalno. Zadovoljan sam zbog toga."
Da li ste srećniji zbog toga?
"Da. U Italiji nigde ne bi mogao da igra sa svojim prezimenom, isto bi bilo i u Češkoj. Vodim ga da igra sa mnom i Agnellijem. Uživa u tome. Kada bi igrao u nekom timu, to bi ga mnogo pritiskalo."
Da li ćete ostati u Italiji kada Vam decu krenu na koledž?
"To će biti velika prekretnica za mene i suprugu. Iskreno, nisam ubeđen da ću ostati ovde. Fudbal je veoma zahtevan i zamara, a mislim da moja supruga razmišlja o odlsaku odavde. Prepustićemo to sudbini."
Florida je lepo mesto zar ne?
"Da, imamo kuću tamo i niko nas ne prepoznaje. Mogu obuti papuče i ići bilo gde. Fudbal je tamo na 25. mestu po popularnosti."
Šta bi Vam nedostajalo ako odete iz Italije?
"Vreme, hrana i ljudi koji su veoma pozitivni. Smeju se mnogo više od Čeha. Italijani se uvek smeju i pokušavaju da uvek uživaju u životu. Nema smisla biti napet. Ne znam da li je zbog vremena, ali se Italijani ne stresiraju previše. Promenio sam se u tom aspektu, ali mi Italijani kažu da sam hladan."
Italija Vas je promenila i u smislu mode?
"Da, fudbaleri su poznati modeli danas. Odeća i automobili su deo fubala, tu se ništa ne može uraditi. Ipak, treba postaviti granice. Nikad nisam razumeo tetovaže. Bio sam jedini u Juventusu koji nije imao nijednu."